U tekstu o vrstama procena naveli smo da je najpreciznija procena neposredno ručno brojanje svakog pojedinačnog učesnika, tamo gde je to izvodljivo. Ukoliko imamo odgovarajući snimak za procenu, teoretski ne bi trebalo da bude nikakve greške i ovakvo brojanje bi trebalo da bude 100% precizno. Međutim, u praksi to nije baš sasvim tako.
Kao prvo, retko imamo dovoljno kvalitetan snimak za 100% precizno brojanje. Snimak kojim raspolažemo često je nastao pod uglom koji je nedovoljno velik da bi se izbeglo zaklanjanje dela prisutnih: viši ljudi zaklanjaju niže, a transparenti, zastave, drveće, saobraćajni znakovi i drugi objekti zaklanjaju ljude koji stoje iza njih.
Pored toga, dostupni snimci često nisu u dovoljno velikoj rezoluciji i/ili su nastali u uslovima slabije osvetljenosti (javni skupovi se, pogotovo zimi, često dešavaju noću), što stvara probleme prilikom vizuelnog razlikovanja ljudskih glava od drugih sličnih oblika na snimku. Zato nekad neku svetlu mrlju ne prepoznajemo kao glavu, dok nekad kao glavu obeležimo nešto što to nije: mobilni telefon koji svetli u mraku, nečiji ranac, fleku na trotoaru i sl.
Kada brojimo sa fotografije skupa sa velikim brojem prisutnih, to je izazov i u pogledu toga kojim redom da obeležavamo mnoštvo ljudi koje brojimo. Počnemo sa jednog kraja, pa nas to spontano povuče sa jedne grupe ljudi na drugu, pa sa te grupe na treću itd. – a onda se ponekad desi da nam promakne neka neprebrojana glava između nekoliko grupa koje smo obeležili.
Nemamo precizan podatak o tome koliko često se dešavaju ovakve greške – možemo samo okvirno da kažemo da, na temelju našeg dosadašnjeg iskustva, ovakve optičke greške u nepovoljnijim slučajevima mogu dovesti do odstupanja od nekoliko procenata u odnosu na stvaran broj.
U slučaju kada brojnost ne utvrđujemo neposrednim brojanjem pojedinačnih učesnika, nego korišćenjem nekog od posrednih parametara (površina, gustina, protok, trajanje mimohoda), moguća odstupanja od stvarnog broja se, naravno, uvećavaju. Primena različitih vrsta procene na istom materijalu može dovesti do rezultata koji se u nekoj meri razlikuju. Primena iste metode na istom materijalu, ali koju vrše različiti procenjivači, takođe može dovesti do donekle različitih rezultata. Čak i isti procenjivač će, primenom iste metode na istom materijalu, prilikom ponovljenih postupaka procene dobiti donekle različite rezultate. Konačno, na temelju našeg iskustva možemo reći da sva potencijalna odstupanja ne iznose više od desetak procenata, te nemaju značajan uticaj na procenu skupa.
Treba napomenuti da ovde govorimo o preciznosti urađene procene za određeni trenutak u trajanju skupa, što obično bude onaj za koji smo pretpostavili da predstavlja trenutak najveće brojnosti. Međutim, ako pogrešno izaberemo trenutak, čak i najpreciznije brojanje ili procena dovešće do rezultata koji može znatno da se razlikuje od stvarnog stanja. No to je problem adekvatnog izbora trenutka i materijala za procenu, a ne same preciznosti postupka u datom trenutku, koja se generalno kreće u okvirima koje smo ovde naveli.