Ako bismo hteli da pojedinačnim brojanjem prebrojimo učesnike velikog pokretnog skupa, sa mnogo hiljada učesnika, to bi nam oduzelo suviše mnogo vremena. U takvim situacijama na raspolaganju nam je metod vremenskog uzorkovanja.
Ovaj metod se zasniva na određivanju prosečne brzine/protoka kolone, te na merenju trajanja njenog mimohoda. Prosečnu brzinu određujemo tako što odredimo lokalnu brzinu na više tačaka u vremenu, u ravnomernim vremenskim razmacima (npr. na svaka 2 ili 3 minuta), a zatim izračunamo prosek na temelju svih lokalno izmerenih brzina.
Određivanje lokalne brzine u vremenskim uzorcima
Lokalnu brzinu određujemo tako što na snimku pojedinačno izbrojimo koliko ljudi za minut pređe neku zamišljenu liniju u kadru, bilo da je to neki od rubova kadra, ili zamišljena sredina kadra, ili neka pogodna vertikala unutar kadra (stablo ili stub). Nedostatak ovog postupka je u tome što se zasniva na pojedinačnom brojanju skupa u pokretu, što uvek iziskuje pojačanu koncentraciju.
Određivanje lokalne brzine možemo da uradimo i tako što zaustavimo snimak, izdvojimo zaustavljeni frejm da bismo pojedinačno izbrojali ljude u njemu, pa zatim opet pustimo snimak da vidimo koliko vremena treba toj grupi ljudi da izađe iz kadra. Nedostatak ovog postupka je u tome što će uvek biti izvestan broj ljudi koji se nalaze bliže kameri i koji će u kadar ući posle grupe koju smo izbrojali na izdvojenom frejmu, a izaći pre nje, pa zato naknadno i njih treba posebno prebrojati.
Bez obzira na to koji način brojanja ljudi u vremenskom uzorku odaberemo, taj postupak treba da ponovimo na što većem broju takvih uzoraka (najmanje 10) kako bismo dobili što tačniji prosek. Tako dobijenu prosečnu brzinu kretanja kolone pomnožimo sa neto trajanjem cele kolone u minutama i dobijemo broj učesnika (neto trajanje je trajanje bez uračunavanja eventualnih zastoja).
Merenje trajanja kolone
To je zadatak koji na prvi pogled zvuči krajnje jednostavno: samo uključimo štopericu kad kolona stigne do nas i isključimo kad naiđe njen rep. Međutim, u praksi to nije tako jednostavno.
Kao prvo, postavlja se pitanje šta uzimamo kao početak kolone: da li da uključimo štopericu kad do nas stignu prvi raštrkani pojedinci koji hitaju napred pre glavnine ili da sačekamo da stigne šetalica (veliki transparent na čelu kolone)? Slična dilema javlja se i na repu kolone: da li da sačekamo i poslednjeg šetača da bismo isključili štopericu ili da je isključimo ranije, kad se masa učesnika raspadne na raštrkane pojedince koji vuku noge na začelju?
Ljudi koji se kreću ispred šetalice su dovoljno malobrojni i međusobno razmaknuti da ih sa snimka možemo prebrojati i pojedinačno, “u glavu”. Takođe, ta grupa ljudi nam nije obuhvaćena vremenskim uzorkovanjem, jer to ne bi imalo puno smisla budući da ima bitno drugačije karakteristike i dinamiku od glavnine kolone. Zato smatramo opravdanim da merenje vremena započnemo od šetalice, a da ljude ispred nje izbrojimo posebno i na kraju dodamo ukupnom broju.
Što se tiče repa kolone, ta dilema je prilično slična dilemi vezanoj za određivanje granica mase skupa u mirovanju, pa tako ni ovde nemamo neko egzaktno pravilo. Postoji trenutak pri kraju kolone kada je protok opao toliko nisko da bi dalje merenje vremena nepotrebno produžilo trajanje kolone i značajno oborilo prosečnu brzinu, a sve to samo radi vrlo malog broja ljudi na repu, koje možemo da prebrojimo i pojedinačno. Nema smisla da produžavamo trajanje kolone za nekoliko minuta zbog 50 ljudi na začelju kojima se nigde ne žuri. Zato je najbolje da sami po osećaju odredimo kada je nastupio taj trenutak za isključivanje štoperice.
Kod merenja trajanja prolaska kolone postoji još jedan problem: dešava se da kolona zastajkuje iz raznih razloga, namerno ili nenamerno. Ako se takav zastoj desi u delu kolone koji nam je u tom trenutku u kadru, treba da pauziramo štopericu i da je opet aktiviramo kad kolona krene. Ako nam se tako nešto desi u momentu kada bi prema planu trebalo da uzmemo uzorak za merenje lokalne brzine, moraćemo da preskočimo taj deo i da nastavimo sa uzorkovanjem kada zastoj prođe.
Druge vrste uzorkovanja
Danas smo u prilici da svaki pokretni skup, čak i onaj na koji naletimo neplanirano, snimimo mobilnim telefonom, pa da posle brojimo prisutne sa snimka. U vreme kad nije postojala ta mogućnost, procenu broja ljudi u pokretnom skupu vršili smo uzorkovanjem golim okom na licu mesta.
Ovaj metod je u osnovi sličan uzorkovanju sa video snimka: merimo trajanje mimohoda i određujemo lokalnu brzinu u seriji vremenskih uzoraka, na temelju kojih kasnije izračunamo prosečnu brzinu. Razlika je u preciznosti:
– U uzorkovanju sa video snimka možemo vrlo precizno da izbrojimo ljude tako što pauziranjem snimka zaustavimo kolonu svaki put kad se kreće prebrzo za brojanje u realnom vremenu.
– U uzorkovanju golim okom ne možemo da zaustavljamo kolonu, već smo prinuđeni samo na brojanje u realnom vremenu. Zato moramo da pribegnemo bržem, ali nepreciznijem brojanju: ne brojimo čoveka po čoveka, jer je to nedostižno, već umesto toga vizuelno izdvajamo ljude u grupice od po 5 ili približno 10 ili 20 ljudi (u zavisnosti od brzine njihovog kretanja). Ovo je prilično naporno i teško je pri toj aktivnosti održati koncentraciju duže od 30 seekundi. Stoga na taj način ugrubo prebrojimo ljude koji prođu tokom pola minuta, to pomnožimo sa 2 i dobijemo brzinu izraženu u ljudima za minut.